HORIZONT S MINARETIMA

Beogradska “Politika” - Boško Jakšić

Piše: Boško JAKŠIĆ

Od Turaka smo, između ostalog, dobili kulturu spavanja. Jastuk, jorgan, čaršaf, sve su to turske reči. Da smo imali naše, bile bi u upotrebi. Ovako je ostala samo slamarica, jedina za koju smo znali dok nisu došli Turci.

Ukoliko Beograd dobije islamski centar, postoji čovek koji će se tome više radovati i od ovdašnje islamske zajednice, i od predsednika Srbije i Turske koji su ideju podržali – Moamer el Gadafi.
Sklon sasvim posebnim teorijama, libijski vođa dugo zastupa tezu o “prirodnom savezništvu” muslimana i pravoslavaca, kao odgovor na ono što on naziva dominacijom jevreja i katoličko-protestantskog zapada.
Ne mislim da su Boris Tadić i Abdulah Gul ovako nešto imali u vidu kada su podržali projekat islamskog kulturnoobrazovnog centra koji bi podsticanjem dijaloga kultura i religija doprinosio razvitku regiona.
Bajrakli džamija, izgrađena 1575. i jedina preostala u Beogradu od 273 koliko ih je nekada bilo, premala je za 200.000 beogradskih muslimana, posebno u vreme velikih praznika. Ne postoji groblje na kome bi se oni sahranjivali u skladu sa zakonima Šerijata.
Ukoliko se u Beogradu izgrade tri nove džamije, ukoliko nisu u funkciji rivalstva tri mešihata, ukoliko islamski kulturni centar ne bude korišćen u borbi za birače raške oblasti i ukoliko bude imao odgovarajući sadržaj rada, zar to ne bi pomoglo boljem međusobnom upoznavanju i razumevanju?
Čitam internet forume. Komentare sa sajta StormfrontSrbija, postavljene u vremena paljenja Bajrakli džamije marta 2007., ne želim da citiram. Preporučujem ih tužilaštvu. Zadržaću se na komentarima sa sajta Serbiancafe. Kako su, nažalost, i oni u većini negativni, još više me uveravaju da je Beogradu takav centar potreban.
Jedan bloger se pita šta smo mi to pametno od tih Turaka naučili tokom 500 godina ropstva.
Odgovoriću – možemo da budemo ponosni na zlatne viljuške i noževe donete s vizantijskog dvora, treba da se dičimo srpskim fresknim slikarstvom, nekako nam je drago da je Srbin poreklom bio vezir na Porti, ali nemamo pravo da budemo nadmeni prema drugim civilizacijama, religijama i narodima.
Od Turaka smo, između ostalog, dobili kulturu spavanja. Jastuk, jorgan, čaršaf, sve su to turske reči. Da smo imali naše, bile bi u upotrebi. Ovako je ostala samo slamarica, jedina za koju smo znali dok nisu došli Turci.
Drugi bloger piše: “Islam je opasna i agresivna religija. Zar takvoj religiji da pravimo obrazovne centre?” I njemu odgovaram: islam je religija mira. Islamski fundamentalizam ima mnogo više veze sa antiamerikanizmom nego s verom.
“Samo bud… može predložiti otvaranje islamskog centra u hrišćanskoj zemlji”, konstatuje novi bloger. Retko koja evropska metropola nema džamiju i islamski kulturni centar. Sagrađen je u Rimu, srcu katoličanstva. Španija, zemlja koja mnogo toga duguje mavarskoj kulturi, čuva svoje džamije poput Abu Bakrove usred Madrida.
Velika džamija u Parizu, sagrađena u severnoafričkom stilu, jedna je od najlepših građevina te vrste na Zapadu. Po Londonu postoje islamski centri i džamije za sunite i šiite. U Berlinu i Beču glas mujezina nije ništa neobično. Moderna džamija podignuta je u Varšavi.
I pravoslavni svet demantuje one koji misle da “islam nije deo evropske kulture”. U Moskvi, gde živi oko dva miliona muslimana, postoji šest džamija, a ona najstarija, iz 1904., nije zatvarana ni u najgorim staljinističkim vremenima. Minareti se uklapaju u horizonte Bukurešta i Sofije. Plava džamija persijskog stila ima svoje mesto u Jerevanu, prestonici Jermena, prvog naroda koji je prihvatio hrišćanstvo.
Nova vlada Grčke, zemlje u kojoj je pravoslavna vera izuzetno prisutna u svekolikom životu, obećala je finansiranje gradnje džamije, o čemu se raspravlja već tri decenije. Atina je jedini grad u Evropi u kome ne postoji džamija.
Makedoniju, Bosnu i Crnu Goru da ne pominjem. Islamski centar otvoren je u Zagrebu, a nov je upravo počeo da se gradi u Rijeci. Islamski centar i džamija podižu se i u Ljubljani, koja je dugo bila redak evropski grad bez ikakvog islamskog obeležja.
Ovo je promocija “otomanske Turske”, zaključuje novi bloger. Ne bih rekao. Ovo treba da bude promocija ljudi s kojima živimo. Ljudi koje ćemo još češće sretati kada počnemo slobodno da putujemo po Evropi.
Srbija ne može da zatvara oči pred činjenicama. Posebno ne Srbija koja će uskoro pripadati velikoj evropskoj porodici naroda. Nije to samo pitanje ljudskih prava i principa tolerancije.
Islamski centar može da pomogne da se suzbije islamofobija, da se sruše mnoge predrasude sadržane u navedenim reagovanjima. Ima ih svuda. I u medijima. Često čitam da u EU dolaze “muslimani iz severne Afrike i s Bliskog istoka, kao i istočni Evropljani”. Nisu svi migranti muslimani. Zašto “istočni Evropljani” nisu klasifikovani kao katolici ili pravoslavci?
Istovremeno se širi mit da su muslimani u Evropi udaljeni od “evropske kulture”. Pa zar islam nije još od osmog veka bogatio tu kulturu? Zar mnogi muslimani nemaju francuske, britanske ili nemačke pasoše na koje su ponosni?
Pritisnuta niskom stopom rasta i potrebom za jevtinom radnom snagom, Evropa je umnogome preokupirana strahom od muslimana kao “monolitne, otuđene zajednice jedinstvenog identiteta”. Što je netačno. Postoje azijski, arapski, iranski, turski, sada i evropski muslimani. Belgijanci turskog i Belgijanci marokanskog porekla veoma se razlikuju.
Evropa mora da nauči da živi s muslimanima. Kao i oni sa Evropom. Demografske promene su dramatične. Muslimansko stanovništvo Evrope (oko 17 miliona) udvostručilo se tokom poslednje tri decenije i ponovo će se udvostručiti 2015. Predviđanja kažu da će 2050. svaki peti stanovnik Evrope biti musliman.
Muslimani čine četvrtinu građana Marseja i Roterdama, 20 odsto Malmea, 15 odsto Brisela i Birmingema, 10 Pariza, Londona i Kopenhagena. U Španiji su stranci 1998. predstavljali tek 3,2 odsto stanovništva, devet godina kasnije čak 13,4 odsto. U Belgiji sedam najpopularnijih imena muških beba glase: Muhamed, Adam, Rajan, Ajub, Mehdi, Amin i Hamza.
Stari kontinent odavno nije ekskluzivno hrišćansko društvo. Mnoge granice su već srušene. Mnoge će tek biti srušene. Treba se upoznavati. Posebno kada su muslimani svuda oko tebe: kao tvoji sunarodnici, bliži i dalji susedi.

_____________

1 Tekst je objavljen u Beogradskoj "Politici"